Укупно приказа странице

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 01. јун 2015.

На сопственим снагама и вредностима / Светислав Стефановић

На сопственим снагама и вредностима
Време, 23. 07. 1940.

Александар Стамболијски био је први који је на Балкану, још 1917. год., дакле давно пре фашизма и национал-социјализма, писао о сталешкој држави као новој и будућој, која треба да замени дотрајали систем партијског парламентаризма и парламентарне демократије.
                Према томе, ако се данас поново поставља питање једне нове организације наше државе, ми заиста нисмо ти који смо упућени да копирамо стране западне моделе пошто имамо својих ближих и сроднијих узора. Да и не спомињемо нашег Светозара Марковића, кога већ толико често спомињемо, и који је прихватио не само револуционарну улогу Србије на блиском истоку и међу балканским Словенима, него је визионарно сагледао и револуционарни значај српске задруге у стварању српске државе и у формирању будуће балканске федерације, како је он једино исправно схватио проблем уједињења Јужних Словена.                Концепција корпоративне државе Мусолинијевог фашизма и Хитлеровог национал-социјализма биле су тада још сањарије и утопије, и код нас је писано и говорено о њима као о фантазијама, да не употребимо оштрије изразе тако олако употребљаване. Догме о класној борби и политичкој демократији постале су код нас синоними свега напредног, и све што је говорило о сарадњи свих класа у оквиру једне моћне државе реда и организације оглашено је за револуционарно и достојно презрења. Но да парадокс буде још већи и чуднији,  дојучерашњи слепи обожаваоци западних демократија, које ни мало није бунило што су те концепције сасвим стране, нити им је сметало да их што верније копиране пресаде к нама, сад када су се те концепције неповратно срушиле као преживеле и мртве пред навалом концепција фашистичких и национал-социјалистичких, почињу да се буне и приговарају када се поставља проблем унутрашње друштвене реорганизације, као да се иде за страним моделима и копира нешто што је нама туђе.
Догма класне борбе зацело је несравњено више страна нашој средини, која једва да је на првим почецима класне диференцираности, и парламентарна демократија не мање је страна једном менталитету који је сав још у задружним схватањима која су прави антипод демократском индивидуализму. Уосталом, начелно се не може приговарати употреби страних узора ако су они стварно бољи и вреднији угледања од каквих домаћих неподопштина. Али, овде се не ради о томе. Ради се о једном усклађивању нашег унутрашњег државног уређења у оквиру новог поретка који је створен у Европи и који, како сви знаци говоре, има да преобрази целу Европу и да јој да један нов поредак наместо дефинитивно ликвидираног старог либерално-демократског и партијско-парламентарног. При том можемо бити само срећни што немамо ни заоставштина феудализма као, на пример, суседне Мађарска и Румунија, нити претераности развијеног капитализма, као западне демократије за којима смо се досад поводили, те наш прилаз новом државном поретку може да прође без оних потреса који су тамо неминовни и које нам француска катастрофа најтрагичније илуструје. Још више можемо бити срећни, што у нама самима, у нашим срединама, у нашем менталитету, имамо основе и моделе новог поретка који омогућују да се тај нови поредак изведе код нас из сопствених унутрашњих снага и на основама сопственог народног живота и животног искуства.
Зато смо и овде подвукли значај појаве и учења Стамболијског и Светозара Марковића, и можемо само жалити што су та два имена и њихово дело код нас још увек тако мало позната, и још мање достојно и правилно цењена. Не сме се при том превидети једна основна ствар. Ни Светозар Марковић, кад је сањао о држави задружног, оригиналног српског типа, ни Стамболијски, као творац и вођа земљорадничког покрета у Бугарској, нису превиђали то да се нова држава, коју су желели стварати, не може створити враћањем на основе који су, у историјском развитку, једном неповратно превазиђени, и који, уколико се поново јављају, јављају се у својим новим, вишим облицима.
Свако враћање је у ствари само једно обнављање, једно више и савршеније ново стварање. Зато је Марковић не само величао земљорадничке задруге, него је сам организовао и занатске и разне друге, а Стамболијски није био само сељачки трибун него је конципирао сталешку државу као виши и савршенији облик државне организације. Јер ради се о реорганизацији државе пре свега, не о њеном уништењу, разорењу и разбијању на њене примитивне основе и темељне јединице. О њеном хармонизирању, не о њеном атомизирању. Јер држава је један компликован организам, један биолошки и социолошки, привредни и економски, културни и политички комплекс, који је досад у историјском развоју највиши облик колективног живота једног народа у људској заједници. Тек на тој основи, на организованој држави, односно на државама појединих народа, могућ је један даљи друштвени колектив у савезу држава или у савезној држави више уједињених народа. Схваћен органски као колектив или скуп, организована заједница свих сталежа који је сачињавају, држава здраво и нормално функционише ако су сви њени органи, сви њени сталежи, правилно усклађени у целину, тако да не може доћи до превласти једног над осталима или, још мање, једног на штету осталих.
Исто тако, важност и функција једног сталежа у целини државе не може се ценити само по његовом квантитету, по бројној снази. И то је једна од фаталних заблуда демократије, да је у њој квантитет решавао и о чисто квалитативним проблемима једног народа. Класичан је за то пример прегласавање закона о одвајању цркве од државе у Француској, или о препуштању шумске привреде приватној конкуренцији, што је довело до правог пустошења шума и до катастрофалног упропашћивања целе шумске привреде. Да и не спомињемо друге примере. Као што и у једном обичном механизму, као што је сат, није најважнији или једино важан највећи точак него и онај мали и најмањи, још мање принцип квантитета може бити одлучујући у једном тако компликованом живом органском механизму или, правилније рећи, организму какав је држава, која у себи садржи много механичког и многе и разне механизме, али је далеко већа и јача од свих њих и не подлеже само механичким законима нити се по њима управља, него их апсорбује у себи и превазилази их.
Оно баш, што су демократске државе битно згрешиле и због чега су и доживеле катастрофу, јесте то што нису успеле да држави дају унутрашњи склад који јој је неопходан, него су створиле у држави владавину једне повлашћене мањине која је имала сва права и све благодети државне заједнице на штету огромне већине, и још горе, на експлоатисању те огромне већине, безмало целог народа и народног колектива ради несразмерног благостања оне повлашћене мањине. А у томе је цео проблем новог гледања на свет и цео проблем обнове: да се брига и заштита окрене и посвети бедним људским масама о којима моћни и силни нису много бринули, или само мало или ни мало. И да та брига не зависи од доброг расположења тих великих, него да то буде дужност саме државе и њене власти. Шта више, да сва њена организација буде спроведена с тим циљем да уклони јаз између оних који имају све или више но што им треба, и оних који немају ништа, или немају онолико колико им треба.

Само човек ослобођен беде, моћи ће подићи и остварити оно достојанство рада које је основ свих људских стваралачких способности и које је створило све људске културе, било сељачке било варошке, и које је у садашњој светској револуцији постало први услов и најосновнији кредо целе обнове.

Нема коментара:

Подели

Share |